Vlasnik prvog rudnika litijuma – Koliko je zapravo opasan ? | Zoran Drakulić | Biznis Priče 128

Litijum nema budućnost. Stiže nam nova generacija baterija. Kupili smo neki redak metal u Rusiji. Kad odjednom, posle jedno 2 meseca, oni nama jave: "utovaren kontejner". Pošalju nam fakturu po toj staroj ceni.

U međuvremenu, cena je otišla 3 puta gore. I mogu da vam kažem da smo na tom jednom kontejneru zaradili 3 miliona dolara u ono vreme. Ja sam hteo da pravim novi Geneks. I onda smo polako počeli da gradimo tu jednu imperiju. Stvarno je to bilo ogromno.

Da trgujemo crnom metalurgijom, obojenim metalima. Onda dođe tender za bor. Bor je mogao da bude rešen mnogo ranije. Tad je bio strah da Drakulić ne kupi bor. Od onda do kad su ga prodali Kinezima, ja vam tvrdim, izgubili su milijardu i po na boru.

Mi imamo loš ugalj, loši lignit. A najgore što sad uvozimo je još lošiji, iz Indonezije. Milione tona uvozimo. To je zločin. Već ako se trujemo, pa ajde da se trujemo našim ugljem.

Ta priča da mi plaćamo najjeftiniju struju u Evropi nije tačna. Pogotovo ne privreda. Privreda plaća. Mi danas, recimo, imamo skuplju struju nego u Francuskoj. Ništa nismo naučili iz ovoga što nam se desilo.

Ni od korone, ni od ovog rata u Ukrajini. I mesto da gradimo svoje resurse, da čuvamo svoje resurse, da se mi sa hranom i energentima, ono što je najvažnije, da mi to zaokružimo i da imamo dovoljno za sebe, ništa nismo uradili. Bez obzira da li se nalaze u Americi, Aziji ili Evropi, klijenti ti veoma brzo i jednostavno mogu platiti lokalnim bankovnim transferom, i to u valuti koja njima odgovara. Zaboravi na beskrajnu papirologiju i uz brzu online registraciju otvori račun u regionu gde su i tvoji klijenti, i to već danas. Radi globalno, plaćaj lokalno.

Registruj se preko linka koji se nalazi u opisu ove epizode. Naučite kako da programirate, kreirate sajtove, razvijate iOS i Android aplikacije, i steknete znanje i veštine sa kojima možete startovati uspešnu IT karijeru. Kvalitetno stručno znanje, sertifikovana obuka, raznovrsnost kurseva samo su neki od razloga zašto je Quantox Akademija lider u svetu IT edukacije. Odaberite neki od 11 kurseva i obezbedite sebi znanje koje vam pruža širok spektar mogućnosti za različite IT poslove. Link se nalazi u opisu ove epizode.

Naš partner je i kompanija za kućnu dostavu Wolt. Dok gledate epizodu, častite sebe nekom dobrom klopom. Link se nalazi u opisu ove epizode. Uživajte. Neko skaliranje, da li dalje neki level up?

To je to. Ako ćemo da krenemo? Apsolutno da. Učite iz grešaka. Biznis priče.

Dobrodošli u najgledaniji biznis podkast u regionu. Ja sam Vladimir Stanković. Danas u gostima imam gospodina Zorana Drakulića, osnivača Point grupe International i predsednika privrednog kluba Privrednik. Zorane, dobrodošli u Biznis priče. Hvala vam veliko što ste me pozvali.

I nadam se da ćemo nešto pametno da kažemo danas. Kako ne, zbog toga smo tu. Karijeru ste započeli u najjačem jugoslovenskom preduzeću, Geneksu. Jesam. Je l' to bilo ubedljivo najjače preduzeće bilo tada?

Pa, u to vreme je to bilo nekako najatraktivnije. Ja sam po završetku Pravnog fakulteta imao sreću da je moj otac bio jedan od vodećih ljudi u tada tek osnovanom Avio Geneksu. I onda sam, zahvaljujući toj vezi, tada nije bio problem zapošljavanja, možda kao danas. Međutim, u tako jednu veliku firmu nije bilo lako ući, a pogotovo što sam ja odmah ušao u jedno elitno odelenje. To je bila takozvana Geneks banka, u stvari preko koje su se prelivale sve najvažnije transakcije Geneksa u to vreme u svetu.

Ne samo u bivšoj Jugoslaviji, nego uopšte u svetu. Tako da, imao sam šansu brzo da naučim mnoge stvari i relativno brzo sam i otišao u inostranstvo. Znači, od 1978, od kad sam se tamo zaposlio u februaru mesecu, čini mi se, već 1980. godine sam bio poslat u London. To je bila tada neka običaj u Geneksu da ljudi pre odlaska u inostranstvo odu 6 meseci da usavršavaju jezik, otprilike prema onoj zemlji gde ste bili opredeljeni.

Tako da sam proveo 6 meseci u Londonu. Tamo je bio jedan veliki, isto jedan od najvećih punktova Geneksa. I eto, usavršio sam jezik, vratio se i već početkom 1982. godine bio sam poslat na jedno vruće područje, a to je Bejrut. Tamo je bila centrala Geneksa koji je kontrolisao poslove na Bliskom Istoku i u Africi, delom Afrike.

Međutim, nažalost, taj jedan divan grad, Bejrut, koji je za mene uvek ostao u srcu i gde sam se često vraćao, bio je pogođen ratom. I onda smo premestili to naše poslovanje na Kipar. Već krajem 1982. godine gledali smo u regionu koja je najbolja zemlja. I pošto je tada počeo taj takozvani offshore biznis sa relativno malim porezima, onda je Geneks odlučio da tamo smesti tu firmu.

Inače, odatle smo mi pokrivali Iran, Irak, Siriju, Egipat, Tursku. I ovamo još, bili smo u Sudanu, u Kuvajtu i tako dalje. Čime se trgovalo tada? Pa, tada se trgovalo sa svim, od nafte do hrane. Dosta hrane.

Pogotovo u ono vreme je bio veliki izvoz mesa u te zemlje. Dosta građevinskih radova i bušenja nafte i tako dalje. Tako da, i normalno. Tada su bili veliki poslovi sa Irakom u to vreme. To su bili ogromni građevinski projekti.

Sve ono što je srušeno kasnije u Iraku, gro toga su gradile tadašnje jugoslovenske firme. Tako da, nije ni čudo da su se, koliko ja znam, tada i Amerikanci pojavili u energoprojektu da vide šta su sve gradili, na kojim mestima, da dobiju te podatke. Šta mogu da gađaju? Da, i normalno, kod slovenačkih i hrvatskih firmi. To su tada radili veliki jugoslovenski konzorcijumi.

Radilo se o projektima od više milijardi i tako dalje. Inače, u to vreme smo napravili i najveći, ja mislim, izvoz, najveći ugovor o izvozu oružja ikada. Tada su prodati tenkovi u Kuvajt. Ta vrednost posle je bila skoro pola milijarde. To je preko Geneksa išlo?

To je isto išlo preko te naše firme, odnosno preko Geneksa koji je tada sarađivao sa SDP-om. A koliki promet u tom trenutku je imao Geneks u tim godinama, najjačim godinama? Pa, znate šta, tu su sad razne cifre, zato što se to multiplikovalo. Znate, vi ste, recimo, šta ja znam, naša firma povuče naftu, pa ona onda proda našem punktu jednom, a onda onaj proda opet nekoj trećoj firmi na tržištu i tako multiplikovano. Ali u suštini, promet je bio između 3,5 i 4 milijarde dolara godišnje.

I zapošljavali smo u, da kažem, onoj najvećoj ekspanziji. Geneks je zapošljavao skoro 5,5-6 hiljada ljudi u Beogradu. Iz jedne male zgrade na Dorćolu, gde sam ja počeo da radim, prešli smo u onu kulu na Novom Beogradu, koja je sad skoro prodata. I to je bilo sasvim popunjeno. Bilo je toliko popunjeno da smo imali čak i naše pojedine, u ono vreme, to su se zvali OUR-i, znači pojedini, da kažem, delovi naše organizacije koji su bili na drugim mestima.

Bili smo i u Sava centru, bili smo i po gradu, po raznim mestima. Tako da nije mogla ta zgrada ni da smesti kompletnu tu našu operativu. Inače, imali smo silne punktove po svetu. Glavni su bili u Engleskoj, u Londonu, da. U Frankfurtu.

U Njujorku smo imali veliku firmu, onda u Stokholmu i tako dalje. Pokrivali smo, da kažem, uglavnom sve delove sveta. Kasnije smo otvorili Kinu i tako dalje. Kada uporedimo danas sa pričom, kad kažemo taj pojam "državna firma" i u to vreme, kad kažemo "državna firma", kad vidimo šta se tada radilo, to je ogromna razlika. Pa, znate šta, Geneks, kad kažete "državna firma", mi smo imali relativnu slobodu u trgovanju.

Mi smo, da kažem, tu je verovatno bilo skupljeno najbolje ono što postoji, što je postojalo u ondašnjoj Jugoslaviji. Mi smo povlačili ljude iz pojedinih proizvodnih, da kažem, preduzeća i slali ih u naše punktove. Tako da smo, da kažem, pokupili najbolji kadar koji je tada postojao. Mada su postojale i druge velike u to vreme firme, poput Ineksa i tako dalje. Da ne spominjem, bilo je i par slovenačkih firma i hrvatskih i tako dalje.

Ali najveći deo tog posla je u stvari išao preko Geneksa. I mogu da kažem da je gro tog posla rađen faktički sa bivšim Sovjetskim Savezom. Odakle smo mi? U ono vreme, Sovjetski Savez je bio relativno zatvoren. Tako da su oni koristili firme poput nas da dođu do onih roba do kojih oni, da kažem, malo teže su dolazili na zapadnom tržištu.

Znači, mi smo uglavnom iz tog bivšeg Sovjetskog Saveza vukli sirovine od nafte, bakra, aluminijuma, da kažem, svih tih nekih lako utrživih roba. Njima smo uglavnom prodavali robu široke potrošnje, koja je tada falila u bivšem Sovjetskom Savezu, od odeće, obuće, nameštaja i tako dalje. Koje ste veštine tada ispekli u Geneksu, na terenu? Pa, znate šta, ja sam prvo, u te moje prve četiri godine, imao sam, da kažem, tu sreću da sagledam celo to poslovanje. Geneks je bio na takvom mestu.

A posle, na Bliskom Istoku, to je jedan specifičan teren. Te Arape treba upoznati, treba znati. Nisu se svi ni isto ponašali. I onda smo imali dosta tih nekih, da kažem, možda i državnih aranžmana, gde su se pravile nekakve robne liste i sa Irakom i sa Iranom, gde smo faktički njima isporučivali opet one robe do kojih oni nisu mogli da dođu, od lekova isto, dela nekih sirovina, rezervnih delova i tako dalje. Tako da, eto, to su bili neki poslovi.

I onda tu, na Bliskom Istoku, to je specifična teritorija u to vreme bila. Oni su se danas, kako da kažem, edukovali. To je druga priča. Tu je došlo dosta stranaca. I onda su se naučili poslu.

Ali na početku, to je bilo sasvim drugačije. Kako su ti pregovori izgledali sa Arapima? O, pa to je bilo, da. To je bilo raznih tehnika. Dajte neke zanimljive.

Pa, evo, ima jedna zanimljiva. Jednom smo ugovarali jedan fantastičan posao koji verovatno niko nikad nije uradio sa Bliskim Istokom. A to je, povlačili smo neka potraživanja iz Iraka. I onda je dogovor bio, moj kolega koji je bio u nafti, ja koji sam se bavio uglavnom finansijama, i ti naši ljudi iz Iraka, ugovarali smo posao da izvlačimo kamionima naftu preko Turske. Mislim, to je bilo isplativo.

To je ogromno. Pa, gledajte, u ono vreme, vi kad sad to pogledate, to je ludost. Danas to verovatno niko ne bi radio. To je bila distanca od skoro 2.000 kilometara. To su vozili kamioni od po 10 tona.

Ali šta je suština bila? Njima nije bilo toliko bitno koliko će oni da dobiju za prevoz po toni nafte, koliko je u ono vreme njima bilo da oni su svi, oni su nešto švercovali, razumete? Tako da, taj kamiondžija… On se vrati sa robom. On kad je išao praznim kamionom tamo, uvek su svi nešto nosili, prodavali i tako dalje.

Tako da je on pet puta više zarađivao na toj robi koju je nosio u to vreme u Irak nego što je dobio na prevozu i tako dalje. I, Boga mi, izvukli smo preko 4 miliona tona nafte u to vreme, što je ogromna količina bila. I naplatili dosta naših potraživanja, a čak i smo i nekim drugim zemljama završili tu posao. To je zanimljiva priča kako ste se rešili sobe pune novca. Pa da, i to je divna priča, jer u to vreme, tu sam priču valjda jednom već ispričao, ali u to vreme mene baš, pošto su nama Turci vozili i organizovali i taj prevoz kamionima, i skladištili smo naftu u njihovim tim nekim skladištima, odakle, kad se nakupi dosta nafte, onda dođe brod i to vozi gde treba.

I u to vreme, na sreću, jave mi se ljudi iz JAT-a u Turskoj u to vreme i kažu: "Jao, Zorane, imamo veliki problem." Ja kažem: "Kakav problem?" "Pa ne, da pričamo telefonom, ako možeš da dođeš" i tako dalje. A pošto smo u to vreme imali te velike dve turske firme koje su radile za nas, ja kažem: "Ok, tako imam nešto da završim, pa odem tamo." I odvedu oni mene u svoje predstavništvo. Otvore dve sobe pune turskih lira. Pa ja kažem: "Šta je bre ovo? Koliko tu ima para?" Oni meni kažu: "Otprilike nekih 2, 2,5 miliona dolara u turskim lirama." Pa ja kažem: "Pa što, koliko to skupljate?" Kaže: "Pa dve godine." Pa ja kažem: "Pa što se niste ranije toga oslovili?" Pa kaže: "Mi u suštini, nama su to Turci gledali kroz prste, ali mi u suštini nemamo prava da naplaćujemo u turskim lirama" i tako dalje.

I rekoh: "Šta ćemo sad?" I odmah se setim ovih mojih prevoznika i odem kod njih popodne na sastanak. I ja kažem: "Je li, hoćete vi unapred 2 miliona u turskim lirama da vam platimo te prevoze?" Oni kažu: "Kako da ne. Mi tako, kad vi nama platite neke dolare, mi to menjamo, pa plaćamo te prevoznike u turskim lirama." I onda je to bilo jedno, posle pet dana, ta neka čudna primopredaja. Ja nisam spavao celu noć. To se dešavalo nešto uveče.

Praznilo se to. Nosili oni neke džakove. I na kraju, kad su sve prebrojali, falio je jedan džak od 10.000 što smo podelili mi i ti ljudi. Kao džeparac? Pa ne, podelili smo taj, da kažem, neki gubitak mi i ovi naši prevoznici i tako.

Ali sve u svemu, bio je dobar posao. JAT je naplatio te svoje, da kažem, neke dolare. Mi smo napravili neku razliku u ceni. A i ovi su dobili unapred pare, tako da su mogli da plaćaju. Jer mi smo imali neke dogovore 30 dana nekog, da kažem, plaćanja nakon izvršene usluge i tako dalje.

Koje su bile tada najskuplje greške koje ste viđali u firmi? Pa bila je tada jedna, ja ne znam, to je uvek nekako ostala tajna u Geneksu. I to je bila velika nauka, u stvari, za nas, za nas mlađu generaciju, koji smo posle krenuli sa privatnim biznisom. Bio je jedan posao koji je rađen preko Londona, gde je kupljena jedna određena količina bakra. I nije čak ni velika.

Mislim da se radilo o 7-8 hiljada tona bakra. Kupljeno je u jednoj valuti, a prodato u drugoj. A onda nije, u to vreme, nije bilo ljudi kod nas koji su se bavili tim takozvanim hedžingom, da vi na neki način osigurate tu svoju transakciju. To smo mi posle svi radili. Ja sam imao čak četvoricu ljudi koji su se samo time bavili.

Čak smo i spekulativno nešto radili u ono vreme kad sam imao privatnu firmu. I onda je sve krenulo protiv nas. Jedna valuta protiv druge. Pa onda bakar, razumete, pao, a nije prodat. I tu je Geneks izgubio, nažalost, veliki, veliki novac.

Ali, kako da kažem, pošto je bila velika firma, to se nadoknadilo. To su te bile prilike kada su ti neki ljudi iz rukovodstva Geneksa morali to da prijave državi. Jer ipak smo mi bili na neki način, da kažem, državna firma i tako dalje. Neki su bili i kažnjeni. Ali uglavnom, svi su ostali, jer to smo pokrili onda iz drugih poslova.

I nije strašno. Ali je to nas naučilo, razumete. Mi, recimo, kad smo se bavili ogromnim tim poslovima sa bakrom, i bakrom i aluminijumom i zlatom i srebrom i tako dalje, nikad nam se nije desilo da se radilo o nekoj iole značajnoj količini da to nismo radili hedžing. Onda, kada kupite, vi ga odmah prodate na berzi. Pa kada prodate, vi kupite nazad.

I onda nemate, da kažem, šansu da izgubite novac, a vi ukalkulišete svoju maržu za posao i tako dalje. I to je nauk za sve. Ja ne znam uopšte da li danas u Srbiji se neko uopšte bavi takvim poslovima. Verovatno ovi naši prerađivači. Ja pretpostavljam da jedno Sevojno to radi, jer oni rade sigurno jedno 3-4 hiljade tona bakra.

I onda može da se desi velike oscilacije, razumete. Može da vam bakar u toku meseca padne i po 1.000 dolara. A vi, od momenta kad ga kupite, pa do momenta da ga isporučite, traje taj neki proces proizvodnje. A vi uvek, kada prodajete, prodajete na bazi nekih kotacija u momentu isporuke. Ili dogovorite prosek nekog meseca i tako dalje.

Tako da, naučili smo se. Mi mlađi nismo imali takva čuda i tako dalje. Ali je bilo i dobrih nekih kombinacija kada se na malim nekim količinama zarađivala ogromna para. Ja to svima pričam. Nama se, recimo, jednom desilo, kupili smo neki redak metal u Rusiji, jedan kontejner, razumete.

To je 40 opnin, 40-ak tona nekog retkog metala. Sad da ne gnjajim o čemu se radi. Međutim, bilo je onako klimavo. Pa mi ovima koji smo prodali u Nemačkoj smo rekli: "Znate šta, mi hoćemo vama to da prodamo. Danas je cena ta, ali videćemo šta će biti sutra." I sad, nema.

Nema robe, nema. To je bilo iz nekih rezervi u Kazahstanu, čini mi se, ili negde, nemam pojma. I kad odjednom, posle jedno dva meseca, oni nama jave utovaren kontejner. Pošalju nam fakturu po toj staroj ceni. U međuvremenu, cena je otišla tri puta gore.

I mogu da vam kažem da smo na tom jednom kontejneru zaradili 3 miliona dolara u ono vreme, jer cena je išla, da kažem, nama u prilog. Ovi Nemci… Ovi nisu znali tu istoriju. Ne, pa Nemci nisu znali sad pošto smo mi to kupili. Ali mi smo rekli: "Znate šta, oni su evo sad isporučili, oni nam traže da to plate." A pošto je bio deficit u tom metalu, kao što je i danas deficit mnogih tih retkih metala, oni nisu hteli jednostavno da izgube tu šansu da kupe.

I oni su imali sigurno neku svoju uobičajenu maržu na toj ceni, jer verovatno i oni nisu smeli da prodaju, jer nisu znali još da li je ta roba tu. I tako da smo, da kažem, svi dobro prošli. Ali to vam se desi retko, razumete. Ali mora da se iskoristi. Obično onda, kad ne uradite ono što treba, onda ide tržište protiv vas.

Je l' to ova situacija skoro što je bila sa niklom, kad je otišao u nebesa? Pa nikl je otišao opet iz gluposti. Ne znam da li znate tu priču. To je bila jedna kineska firma velika koja je isto spekulativno radila na berzi. A onda vi tu imate velike igrače koji sve prate.

I onda su oni njih uhvatili, takozvane makaze, razumete. Znali su da nemaju robu, fizičku. Jer vi, oni su prodali robu na tržištu kad je cena bila relativno dobra. Nadali su se da će to da padne, a to nije bilo malih količina. I onda su tu, Boga mi, izgubili, koliko ja sam čitao, preko 2 milijarde su na toj transakciji izgubili.

Bilo je tu i nekih naših ljudi koji su radili nikl. Ne bih pominjao imena. Radili su za te neke velike… Na koga mislite? Za velike strane firme.

I isto su, doduše, ne u tim iznosima, ali imali su slična iskustva. Znači, nema igre sa berzanskom robom. Niste uopšte sa velikim igračima. Pa evo, svi smo očekivali sad nafta da će da ode gore, razumete. Rat u Izraelu, na Bliskom Istoku, faktički.

Svi očekujete sada će da eksplodira. Onda, imali ste pretnje Katara da će da prestane da isporučuje gas i tako dalje. Svi smo sad očekivali. Znači, oni koji su neiskusni, razumete, svi bi verovatno odigrali na to da će da skoči nafta i gas i tako dalje. Međutim, desilo se sve suprotno.

Tako da, eto, nema igre, osim za te velike igrače koji na bazi velikih tih količina robe koje rade i za druge i za sebe i tako dalje, tu zarađuju pare. U to vreme, Miki Savićević je bio generalni direktor, legendarni. Šta ste naučili od njega? Pa znate šta, ja nisam imao mnogo, da kažem, kontakta sa… Normalno, viđali smo se par puta kad on dođe na Bliski Istok.

Tamo kad smo imali mi te neke godišnje sastanke i tako dalje. I tako, bili smo ok. On je uvek govorio: "Daj, čuvajte tog malog, nemoj da ga pokvare i da nam ode odavde." A onda je bio jednom jako ljut. Ja kad sam bio u Bejrutu, i tad je bio taj neki sastanak, jer je tad došlo i do smene rukovodstva na čelu tog Jugoaraba. Onda je on došao i video mene, ja vozim neki veliki Buick.

Ne znam, još jedno 5 metara dugačak. Međutim, nije to bio moj, nego sam ja to nasledio u firmi koja je to bila. I on poludeo. Kaže: "Kako onaj mali vozi onakav auto?" I onda, na svu sreću, ja to čujem i kažem: "Miki, ja bih voleo da vozim mnogo manji auto. Meni je lakše po ovom Bejrutu, pogotovo da se snalazim.

Ovo čudo, ne mogu da okrenem u mnogim ulicama u Bejrutu. Dajte nalog direktoru da to promeni. Ja sam rad da uđem i u manji auto." I tako, mislim, bilo je tu svega. Ali bila je jedna interesantna stvar koju ne znam da li sam ikada rekao. Mene je tada vodio potpredsednik Geneksa, neki Županjevac, čuveni.

On me odveo u Bejrut i onda proveo sa mnom sedam dana da mi objasni neke stvari i tako dalje. I onda je on meni ispričao jednu interesantnu stvar koja je ovako malo simpatična. On kaže: "Zorane, u Geneksu, kaže, ti možeš da izgubiš pare na poslu." I to. "Ali ako ti dođu rukovodioci i odvedeš ih u loš restoran, kaže, to ti nikad nećeš zaboraviti." I onda, normalno, ja sam morao, prva stvar što mi je bila, da sam morao da upoznam sve najbolje restorane u Bejrutu kad dođu gosti. Ne samo ovi iz Geneksa.

Mi smo imali mnogo ljudi koji su dolazili u Bejrut, pogotovo posle na Kipar. U to vreme je bilo uobičajeno, danas to više nije toliko važno, da vi kad imate goste da ih odvedete u dobar restoran, tamo se završavalo 90% stvari. Meni se dešavalo da sam imao po dva ručka, tri večere, ili obrnuto, tri ručka, dve večere. To je stalno ste bili negde. Ali tako se radilo.

Bilo je jako, jako frekventno, razumete. Taj moj Jugoarab je tada došao do nekih 900 miliona prometa, što je, mislim, imajući u vidu da smo došli na mnogo manje cifre. Ali imali smo jednu sreću, jer tada je uvedena neka stimulacija države u to vreme. Stimulacija ako roba ide u zemlje te nesvrstane, da kažem, ajde. A to su bile uglavnom zemlje u kojima smo mi radili.

I onda je bila neka stimulacija, čini mi se, od 10% u ono vreme. I onda smo mi to iskoristili. Tako da su se mnogi poslovi, da kažemo, okretali preko nas. A drugo, ja sam uvek imao dobar odnos sa tom nekom srednjom generacijom u Geneksu. I oni su, uvek je bilo jedno 5-6 tih mladih ljudi koji su bili na Kipru da pomognu nešto po mesec dana, po dva meseca, po tri meseca.

I onda, kako da kažem, oni kad se vežu za vas, i onda to nije bilo jedanput godišnje. Dođu i dvaput godišnje. Dođu u dve godine tri puta i tako dalje. Tako da su onda i oni malo gurali te poslove preko nas. I bilo je tu dosta interesantno.

Vi ste bili pominjani kao potencijalni naslednik Mikija Savićevića. Već vi ste otišli u privatne vode, batalili ste Geneks. Ne, to je meni nuđeno neposredno pre nego što sam otišao. Međutim, kako da vam kažem, ja više nisam video. Tad je došlo do raspada Sovjetskog Saveza.

Znao sam da treba Geneks da izvrši jednu veliku transformaciju. Ja sam bio relativno mlad. Mi govorimo sada o 90-im godinama. I sa 37 godina, meni je nuđeno da ja, navodno da se u ono vreme Milošević složio ili ko je već bio, ili Stambolić, nemam pojma. Uglavnom, to neko rukovodstvo naše se, da kažem, složilo da ja kao preuzmem Geneks.

Međutim, kad sam otišao na te razgovore, ja sam tog dana rešio da odem iz Geneksa. Jer bio je jedan i ružan, da kažem, odnos te baš upravo, ajde, što su ti njegovi potpredsednici svi u to vreme bili protiv Savićevića i tako dalje, iz nekih sebičnih svojih razloga. Ali dobar deo te rukovodeće srednje generacije koji su bili moji, svrstali su se u tu grupu protiv. I onda sam ja osetio da to nije najviše sredina koja meni odgovara. I želeo sam da krenem nešto sam i tako.

Onda sam krenuo sa Vukom Hamovićem. Na njega ste dali, je l' on bio isto u Geneksu ili? Ne, Vuk nije. Vuk je bio u Energo projektu, ali on je već bio u privatnom biznisu. Bio je sa jednim čovekom koji je bio Izraelcem jednim.

Međutim, vrlo brzo smo se nas dvojica… Šta ste krenuli da radite? Struju? Pa struja je, da kažem, došla posle. Zato što sam ja već u Geneksu radio struju.

Vuk nikad nije radio struju. Vuk je bio više u tim nekim finansijskim transakcijama u kojima sam i ja bio. U to vreme je bio popularan takozvani taj otkup dugova naših firmi na tom nekom sekundarnom tržištu. Jer mnoge banke su, znate šta, svi oni imaju informacije bolje od nas šta će se desiti u Jugoslaviji. Videli su da će da dođe do tog raspada Jugoslavije.

I onda su prodavali te naše, ta svoja potraživanja, u stvari, od firmi u Jugoslaviji po nekoj diskontnoj ceni. I ja sam upravo godinu dana pre nego što sam otišao iz Geneksa to radio sa dve sekretarice, troje knjigovođa i još jednim mlađim dečkom koji mi je pomagao. I ja mislim da je to bio jedan od najprofitabilnijih ikada poslova koji je urađen u Geneksu. Znači, kada sam odlazio iz Geneksa tog februara, odneo sam taj pregled. Ja mislim da ga i dan danas čuvam.

Te godine smo mi zaradili skoro 420 miliona dolara kroz te transakcije. I vratio sam ključeve od stana koji sam dobio dve nedelje pre toga. Jednostavno, kako da kažem, bilo mi je nekako glupo. I bez obzira što mi nismo imali bonuse na to, danas vi u nekoj firmi, kad privatno uradite takve neke poslove, vi dobijete veliki bonus, razumete. U to vreme to nije bilo moguće u Geneksu.

I ja sam i tako trebao da dobijem stan, jer sam već bio tamo 12 godina. I to vreme kad sam se vratio iz inostranstva, živeo sam u stanu od jednog kolege koji je u inostranstvu. To je bilo uobičajeno. Međutim, dobijem ključeve od svog stana na Novom Beogradu. I tako nešto mi je bilo…

Kaže: "Zoki, zaradićeš valjda za stan nekad u životu." I vrati mi te ključeve. I tako je bilo mi baš onako drago posle što sam to uradio. I odem da živim u jednoj višespratnici u 29. novembra, dok nisam sam zaradio da kupim sebi neki stan. A jeste krenuli sami tad ili ste poveli nekog?

Ne, ne, ne. Tad sam već… Privatne vode. Ne, tad sam… To je već bila druga faza.

Znači, u to vreme smo bili Vuk i ja praktički sami smo radili. Imali smo još tamo neke, da kažem, sekretare, pravnike i tako dalje. I onda polako je krenula i ta struja da se radi, koju sam ja radio dosta velike poslove još u Geneksu. Prvi sam počeo sa tim nekim velikim izvozom struje naše prema Italiji. I onda se posle Vuk u to uključio.

Ja kada sam otišao, kada smo se nas dvojica razdvojili tamo negde 1993. godine, onda ja se više nisam… Uradio sam dva posla neka, još sa strujom, ali se posle više time nisam bavio. A on je nastavio i evo, napravili su čudo. Eto, tako da…

Ostali u struji. Ostali, da. Pogotovo u Bosni su napravili taj veliki kapacitet na ugalj. A onda sad čujem da treba da su pri završetku jedne relativno manje hidrocentrale, ja mislim nešto 35 megavata i valjda 50 megavata sunčane, tih sunčanih panela. Na šta ste se vi tada prebacili?

Pa ja sam hteo da pravim novi Geneks. Da, ja sam… Znači, meni je uvek bilo nešto u srcu, ti žitarice, metali. I onda smo polako počeli da, da kažem, da gradimo tu jednu imperiju. Stvarno je to bilo ogromno.

Da trgujemo obojenim metalima, crnom metalurgijom, obojenim metalima. Radili smo drugu neku energiju. Ogroman posao smo radili sa Rumunijom, gde smo im isporučivali gasa. U Kontri smo sa njihovom elektroprivredom dobijali struju. Struju prodavali tom njihovom aluminijumskom kombinatu i onda aluminijum prodavali napolje.

I to je bio jedan ogroman posao. Onda smo posle krenuli u rudnike. Imali smo svoju proizvodnju. Imali smo ogromnu fabriku bakra koja je na nivou, bila je u to vreme veća od Bora, proizvodila oko 140.000 tona bakra. Gde je to bilo, u Rumuniji isto ili?

To ne, to je bilo u Rusiji, tamo kod Čeljabinska. I tu smo bili i vlasnici 27%, jer u to vreme je važno bilo da imate preko 25% da držite neku kontrolu. To je po ruskim zakonima tako bilo. Tako da smo toliko i kupili. A onda smo posle imali i rudnik svoj bakarnog koncentrata i zlata u Kazahstanu.

I tu isto jedna interesantna priča. U to vreme, pošto taj rudnik koji smo mi kupili tada u Kazahstanu nije radio jedno 20 i nešto godina. I to mesto je sa 40.000 stanovnika palo na 17.000. I kad smo mi počeli to da radimo, odjednom vrati se, svih 40.000 ljudi se vrati u to mesto da živi ponovo, jer uživo je rudnik. I stvarno smo to dobro radili.

Posle smo to, kad smo rešili da napustimo kompletno Rusiju, onda smo to prodali opet nekim našim tamo prijateljima. Prodali i te akcije u tom Čeljabinsku. Kištim se zvao taj zavod. To je drugi najveći proizvođač aluminijuma, bakra u Rusiji. Vi ste tad na vrhuncu imali preko 6.000 ljudi, preko milijardu prometa, je l' tako?

Da, da. Ali to je bilo sa svom tom logistikom koju smo imali u međuvremenu. Znači, to je bilo u to vreme, bilo je tri rudnika faktički koje smo kontrolisali. Onda taj veliki zavod u Rusiji. Onda ovde barže.

Pa onda posle fabrike kablova Sevojno sa 2.500 kad smo ušli unutra i skoro 3.000 ljudi i tako dalje. Posle smo mi to… Ajde da dođemo do tog trenutka. Sad mi je malo nerealno sa ovog, da kažem, ta 1993. godina.

Odvajate se i krećete. I sad smo već došli do 6.000 zaposlenih. Kako je to išlo? Kako je to raslo? Pa to je sukcesivno išlo.

Nije to odjednom. Gledajte, mi smo u suštini tada krenuli od toga da smo imali kancelariju na Kipru, kad smo se Vuk i ja odvojili. I imali smo tu kancelariju u Beogradu. Onda smo polako počeli da otvaramo razne punktove. Znači, imali smo svuda ovde u regionu, obzirom da smo se bavili žitaricama.

Znači, imali smo u Mađarskoj, imali smo u Rumuniji, imali smo, da kažem, ne predstavništvo, ali imali smo svoje agente i u Hrvatskoj, Bugarskoj i tako dalje. Znači, taj region na ovamo. Onda smo posle, pored Moskve koja je bila, da kažem, treći naš punkt koji smo otvorili, onda smo polako ušli u Ukrajinu, pa Mongoliju. Mongolija nam je jako bila važna. I o Mongoliji mogu da vam pričam posebno.

To je mnogo dobra priča. Onda smo radili preradu tog bakra delom u Kazahstanu, delom u Turkmenistanu i tako dalje. Da ne širim priču. A onda polako i ovamo smo se širili na Dalekom istoku. Znači, Kina, pa Koreja, pa onda Tajvan.

Tajvan je bilo interesantno tržište, a pogotovo Kina u to vreme, jer smo mi radili dosta tog posla iz Brazila. Bili smo u Brazilu. Iz Brazila smo vukli rudu za Rumuniju u to vreme, rudu gvožđa. Tamo proizvodili čelik i sav taj čelik je za. Sava, u to vreme u Kini.

Kina u to vreme nije imala dovoljno svojih kapaciteta za proizvodnju čelika, i onda su uvozili ogromne količine tad, kad su rasli taj neki Šenžen i tako ti veliki. Šangaj, Šangaj je bio imao više dizalica nego na celom svetu u jedno vreme, toliko se gradilo. I, ovaj, tome smo mi svi prisustvovali, i onda je taj čelik u… Ja se sećam da smo ponekad u jedno vreme imali po 7 brodova iz Rumunije natovarenih čelikom, koji su svi išli prema, prema, ovaj, Kini. Odakle ste povukli ljude?

Jeste povukli ljude iz Genexa? E sad, hoću da vam kažem, deo je ljudi normalno, ovi, pogotovo… Genex je imao dobro to odelenje za obojenu metalurgiju, to je… tu smo onda uglavnom ti ljudi, pošto se Genex faktički počeo da se kruni, jer nije bilo više ni tih poslova, uzeli smo odavde. A agrarno odelenje…

postojao je tada neki Naftagas promet i tu, ovaj, iz Novog Sada, i bilo je dva odlična čoveka koji su tamo radili. Mi smo njih povukli, i oni su bili, da kažem, taj kostur naš, koji je sedeo u Mađarskoj u to vreme, su oni bili, i odande su kontrolisali kompletnu trgovinu. A onda smo tamo '97, čini mi se '98, počeli veliki projekat uz pomoć EBRD-a. Mi smo dali pola para, pola EBRD, ovaj, da se izgradi taj, da kažem, veliki silos koji je nama omogućio taj posle veliki, veliki silos u Konstanci, ovaj, od 110.000 tona, ovaj, koji nam je omogućio da mi dođemo na 1.800.000 tona. Ovaj, žitarice smo radili uglavnom iz, iz regiona, nešto smo malo trgovali iz Brazila, uglavnom soja, sojina sačma i tako dalje, nešto smo iz Indije, ovaj, i prodavali, i kupovali, i tako.

Ovaj… Žitarice su tada bile glavne. Pa, žitarice i obojena… i obojena metalurgija, jeste. Inače, interesantno da smo mi…

sad, kako je ovaj litijum postao interesantan, ja moram da vam kažem da smo mi bili vlasnici prvog rudnika litijuma na svetu. Ozbiljno, gde je to bilo? To je bilo tamo na granici, ovaj, Rusije i Kine. I, ovaj, to je bio jedan rudnik, ali nije imao on samo litijum, on je… tu je bilo još i nekih drugih metala, i tada, u to vreme, litijum nije bio uopšte toliko interesantan, i mi smo odande izvlačili neke druge, druge, ovaj, retke metale.

I, ovaj, i onda smo ga posle četiri godine prodaje… tamo su bili ekstremni uslovi za život. Znači, imali ste zimi -40, a leti +40, a onda dođete, recimo, ja odem u julu da ih posetim, a ono u fabrici 2 metra leda koji ne uspe na +40 da se otopi tokom, tokom leta. To je toliko su ekstremne zime bile, i onda ti naši ljudi, uglavnom smo tada povlačili i neke ljude iz Bora, ovaj, koji su kasnije završili po svetu po raznim rudnicima, ovaj, oni su tada radili za nas i dvojica naših ljudi, i oni su rekli: "Slušaj, ovo nije za život, mi moramo bežimo odavde." I onda smo mi to, ovaj, vrlo brzo, ovaj, prodali, to smo razradili i tako dalje. Kako se danas piše?

A ovo, samo da vam kažem, ovu jednu interesantnu priču, to ne znam da li sam ikada ispričao. Znači, u to vreme u Kazahstanu, pošto smo bili, kako da kažem, dosta popularni, jer smo to pokrenuli, ovaj, taj jedan rudnik koji nije radio dosta vremena, i tako, taj grad se oporavio, otvorile se radnje, sve živo, i tako. Dosta je tu bilo zlata u toj rudini, tako da smo maltene više para dobijali od zlata nego od bakra. I, ovaj, i tu je sad trebalo neko dodatno odlaganje, ulaganje, jer to je bio podzemni rudnik, ovaj. I, ovaj, u to vreme nama dođu sad iz administracije Kazahstana i kažu: "Da li hoćete da vam pokažemo, mi imamo jedan rudnik, uložili smo 150 miliona, napravili celu infrastrukturu i tako dalje, ovaj, ovaj, mi bi to da vam prodamo dosta jeftino, ali samo da, da krene to da radi." Odemo mi to pogledamo, dovedemo te neke Ruse koji su tad za nas radili, ovaj, da, da pogledaju tu rudu i tako dalje, i oni kažu: "Znaš šta, kaže, tu možete da izvlačite iz te rude svega 45 do 50%," kaže, "i pitanje je koliko je sad to komercijalno isplativo." Ali oni nama tada kažu, kaže: "Kupite to obavezno, kaže, mi ćemo da vam napravimo u roku od godinu dana tehnologiju da vi dođete na 90% izvlačenja." I mi sad treba da damo nekih 50 miliona, da se zadužimo kod banaka, da to nije bio problem, ali, ovaj, pitanje je sve trebalo preživeti, a drugo, da li će oni stvarno da naprave tu tehnologiju.

I mi tad kažemo: "Ne." Pre 10 godina se taj rudnik prodao za 8,5 milijardi. Au. To je, to je najveća greška koju smo napravili. Ovaj, normalno, tehnologija se uvek, kako da kažem, našli su tehnologiju, ovaj, kako da se to izvlači i tako dalje, i to nam je bio takav propust, ovaj, neverovatan. Znači, za 50 miliona, 8,5 milijardi, ovaj, posle 6, 7 godina ti neki koji su to posle kupili, posle nas su, ovaj, prodali ga nekim velikima i tako dalje.

Bio je slučaj isto jedan u Mongoliji, ovaj, ali to je bio preveliki zalogaj. To je, to je bilo tamo kod njih u toj stepi negde, ovaj, to je verovatno naj, verovatno najveće nalazište bakra na svetu. I, ovaj, to nam je isto nuđeno, međutim, to su bile milijarde ulaganja, i to čak i jedna američka firma koja je posle nas ušla u to, neki Ajvanho, ovaj, mučili su se jedno 6, 7 godina, ja sam ih sretao po tim nekim kongresima, ovaj, nisu uspeli da skupe pare, ovaj, ali to je bilo stravično. I to je bilo odmah možda 80-ak kilometara od kineske granice, što je… Kina je danas, da kažem, najveći potrošač tih, ovaj, obojene metalurgije, i to je bilo fenomenalno.

I pravo da vam kažem, evo, ne znam ni dan-danas sudbinu toga, ali to su bile milioni tona, i u velikom procentu je, ovaj, bila, bio bakar u rudi, govorimo o 2 i preko 2%, što je, mislim, fenomenalno. Ali, ovaj, kad su nam pokazali to nalazište i sve to, posle Amerikanci, kaže: "Zeznuli ste se, trebali ste samo da stavite nogu," kažu, ovaj, i tako. Ali nije bilo ni pruge, nije bilo ni vode, nije bilo ničega. Sve je to moralo da se gradi. Sve je bilo.

A kako izgleda sad, kupujete rudnik, kako to izgleda? Našli ste rudnik koji hoćete da kupite, kako to sa bankom? Pa, vi dogovarate, faktički morate prvo da dogovorite sa vlasnikom, ko je, ako je država vlasnik, onda sa njom dogovore. Ono vreme je u tom bivšem, tim bivšim republikama Sovjetskog Saveza to bilo relativno lako, jer oni nisu imali znanja, nisu imali ni para, i tako dalje, nisu imali ni mnogo investitora koji su bili spremni. Mi smo, kako da kažem, ja sam imao dva partnera, moja, koji su proveli u tom regionu, obojica su bili direktori Genexa, ovaj, godinama u Moskvi, i oni su imali te dobre veze, i tako smo mi dolazili, ovaj, do toga.

Drugo, posle su se ti naši ljudi… mi smo imali u Moskvi kancelariju, bilo je 40-ak ljudi, oni su se, kako da kažem, rastrkali po tom, po toj Rusiji, putovali s tim avionima koje pola sedi, pola stoji, to je čudo bilo. Ali, kako da kažem, napravili smo dosta, dosta velikih, velikih poslova. Je l' tu, ono, uz pomoć banke se to kupuje? Kako se pravi ta finansijska konstrukcija?

Pa, uglavnom smo, da, uglavnom nešto smo kupovali iz svojih para, ovaj, koliko smo imali, a uglavnom vas je pratila banka. Jer u ono vreme, danas se to malo izmenilo, uopšte ta, to finansiranje, ovaj, to trgovačko finansiranje, to malo ban, malo banaka danas to uopšte radi, razumete. Pobegli su od toga, jer mnogi su, kako da kažem, opekli se. Ušli, opekli se, i to je danas mnogo teže. U ono vreme, moje vreme, to je bilo, kako da kažem, lako, relativno.

Mi smo imali dve, tri banke, taj BNP, pa posle jednu holandsku. BNP je francuska banka, ali mi smo radili preko Ženeve, tu je bio taj, taj njihov trgovački deo. Imali smo kreditne linije po 150, 200 miliona, u ono vreme nije to bilo problem, kad oni znaju šta radite. Drugo, oni su voleli, bili su ti neki mlađi ljudi koji su, evo, oni su voleli da dođu da vide to, da opipaju, kad oni vide kako to izgleda i tako dalje. Ali jednu stvar, sada smo, kad smo ovde u, kada je u žiži ovo pitanje litijuma u Srbiji i tako dalje, ja, pošto smo provodili neko vreme u Mongoliji, a Mongolija je pravila uglavnom, ovaj, koncentrat bakra, i izvozila koncentrat, jer, ovaj, jednostavno nisu hteli da ulažu u to vreme u, u preradu, ovaj.

I onda je deo završavao u Rusiji, deo, ovaj, u Kazahstanu, deo vamo-namo, i tako dalje. I, ovaj, mi smo tu bili dobri, radili smo dosta tog, ovaj, koncentrata sa njima. A onda, oni su nas odveli jednom u tu njihovu fabriku, jer ja sam bio maltene najbolji prijatelj sa tim direktorom, ovaj, fabrike, i uvek kad je dolazio u Evropu, morao sam da idem sa njim na te pregovore njegove i tako, gde god je išao, jer voleo je da bude sa mnom i tako. I, ovaj, i onda nas je odveo, oni su radili u jednom delu, jednu količinu bakra godišnje, ne znam, 3, 4.000 tona, i to su radili takozvanim luženjem. To se radilo sumpornom kiselinom o kojoj mi pričamo danas.

Ne do bog da, da mi ikada to uradimo. To je spržena zemlja, to ne možete da… Ja kad sam to video, ja sam rekao: "Pa šta radi?" Pa kaže on: "Slušaj, ovo je stepa, mi nemamo ovde, nema reka ispod, nema ništa." Mada je to bilo kao obezbeđeno sve nekim posebnom plastikom nekom i tako dalje, ali sprženo ko na mesecu. To ne možete da verujete. A to je bila relativno mala količina o kojoj mi ovde govorimo, 1.500, 2.000 tona dnevno.

Mislim, to su stravične količine, i to, to bi nam uništilo, da kažem, ekologiju i tako dalje. Pogotovo danas, ja moram to da kažem, i pričam to ja već godinu i nešto dana, stiže nam nova generacija baterija. Znači, litijum nema budućnost. Znači, evo, Kinezi su pre, ja mislim, dve, tri nedelje prvi auto pustili na takozvani natrijum-jonske baterije, to vam je Sone baterija, ovaj, koje su budućnost, razumete. One su razložive, one ne mogu da eksplodiraju, one, kako da kažem, rešavaju problem ekološki i sve to.

I drugo, mnogo su jeftinije, pogotovo sad za ovu stvar koja nas čeka, a to je deponovanje energije iz solarnih ovih panela. Znate, to je, to će biti, onaj ko to bude radio, ja stalno se zalažem da se to da privatnicima da rade. Zašto? Ok, neka država uradi tu Bistricu, neka ona deo te energije iz vetroparkova i tako dalje balansira i tako dalje. Ali, recimo, neko da vama da oko Zaječara, recimo gde smo mi, gde imamo tu svoju fabriku i tako dalje, neka on meni da da ja balansiram tamo struju.

Kupiću 100 baterija, 100 MW baterija, i onda ću ja da punim te baterije strujom kad ima viška, a kad fali struje, ja puštam iz baterije ili puštam iz tog, tog mog sistema kontinuiranu energiju u jednom određenom vremenu koja ne treba da se balansira onda. Međutim, vi nemate ovde s kim da pričate o tome. To su, ovaj, vi kad pogledate ko su vam, ko su vam ti stručni ljudi koji vama vode danas ministarstva energetike, recimo, ljudi bre koji nemaju pojma ni o energetici. Ti ne možeš njemu ti to da pričaš, razumeš, da, ovaj, i tako dalje. Ali to je, hajde, druga tema, nije ovo što smo pričali.

Znači, videli ste kako izgleda to kopanje litijuma. Videli smo to i kako izgleda sumporna kiselina kada se luži i tako dalje. To je katastrofa. Mislim, to ne ostaje ništa posle. Ne ostaje, uh, travka iza toga.

Mislim, to je, znate šta je sumporna kiselina? To je čudo. Pa je l' ima šanse da odustane Rio Tinto? Pa Rio Tinto, kako da vam kažem, on će silom… Znate šta može da se desi?

Evo, sada smo mi to potpisali pre godinu dana. Oni su počeli, oni bi počeli da kopaju i tako dalje, i unište sad nešto, razumete, za dve godine, i onda kažu: "E, sad to više nas ne interesuje." Litijum, kao što je skočio koliko je skočio, isto tako će da padne, jer će da dođu druge, mnogo bolje baterije, razumete. I onda šta ćete vi to? Doći će i te olovno-kristalne neke baterije. Ima tu sad mnogo tehnologija novih koje stižu, ovaj, koje jednostavno će da eliminišu litijum.

Jer zašto bih ja platio danas, ne znam, litijumsku bateriju od 1 MW? Masks to prodaje za milion. Mi smo preko ovih Koreanaca došli na cenu 340.000 jedan MW. Ako će ove da budu 80, je l' tako? Pa šta, šta da radim?

Zašto da kupujem to? Drugo, ceo električni automobil sad, taj što se radi u Kini, košta 8.000 dolara. Ne košta 40 kao Masks. A mislim, vama je bitno, razumete, da se vi prevezete tim jeftinim, ovaj, automobilom po gradu ili negde. Pa da, ali Evropa se i dalje štiti, kažem, od tih kineskih automobila.

Pa štiti se od vas tih. Pa zašto se štiti? Štiti se zbog cene. Pa ne zato, jer Evropi, da li je jednom Volkswagenu, jednom Mercedesu, ne znam, Audiju, u interesu da se proda neki automobil za 8.000? Pa svi bi ga kupovali.

Mesto bicikla, je l' tako? Mesto trotineta ovog što vodite, kupite taj od 8.000 i tako dalje. Tako da, mislim, to je pitanje vremena. To će da prođe, nema tu boga. E sad, ima i najperspektivnije gorivo, da kažem, za masovni transport i tako dalje, ovaj, to vam je, ovaj, vodonik.

Vodonik stiže na velika vrata. Ne znam koliko to pratite, to se rade projekti neverovatni. Evo, moj bratić od mog je u jednom od najvećih projekata na svetu, u, ovaj, u Maroku, 55.000 hektara. Možete da zamislite, 55.000 hektara sa vetroparkom. U tri faze će da se gradi.

To će biti zeleni, taj takozvani zeleni vodonik, i vi ćete, znači, vrlo brzo, svi brodovi na svetu će morati da idu na vodonik. Neće morati. Onaj koji ne ide, onda će da plati. Ti sad voziš neku svoju robu, ti ćeš morati da deklarišeš sa čime je ta tvoja roba došla na određenu destinaciju. Ako nemaš sertifikat da te vozio kamion sa vodonikom ili sa električnim baterijama ili tako dalje, penali nema.

Nema boga. I to mora, ako želimo da, da naredna generacija ljudi na ovom svetu preživi, mora hitno to da se radi. E sad, Srbija, nažalost, ništa, nula. Razumete? Pričaju, pričaju, idu po tim konferencijama, ništa nisu uradili.

Hiljade škola, zapamtite, hiljade škola, danas i obdaništa u Srbiji se greju na ugalj i na mazut. Ljudi… I na blato. Ljudi, pa blato, to smo mi struju pravili od blata. Al' to, mislim, to je posebna priča.

Zamislite sada, vaše dete od četiri godine ide u obdanište i oni zapale onu peć, razumete, i guraju onaj ugalj koji je jezivo kvalitetan. Mi imamo loš ugalj, loši lignit. A najgore što sad uvozimo još lošiji. Odakle? Iz Indonezije.

Milione tona uvozimo. To niko ne zna, razumete? Ne znam da li je neko spomenuo. To je zločin, slušajte, zločin. Znači, prvo, već ako se trujemo, pa hajde da se trujemo našim ugljem, razumete?

Nemoj da ga vučeš iz Indonezije, čoveče. Ej, pa zašto za te pare, pošto oni danas kupuju? Znači, naš taj ugalj, vi kad ga iskopate, ja mogu glavu da dam, on ne sme da košta više od 35, ne košta i 40 EV po toni. Da smo radili raskripku i sve da smo to platili, ne bi nas došlo toliko. A taj zemljanac, koliko košta ovaj?

Koliko? Pa ja tvrdim da ne može da košta ispod 120 EV. Pa koja je to logika? Pa ne znam, razumete. Ima logike.

Ima logike. Ima logike. Kako ima? U tih 120, 130 EV verovatno ima nešto i drugo, razumete. E sad, ono što je naša najveća boljka, verovatno ima u toj ceni.

Eto. Prema tome, znači, ništa, razumete. E, i ovaj, dokle ćemo da se trujemo, dokle će to da ide, videćemo. Znači, ja bih zabranio, razumete, to može konverzija da se uradi za godinu dana. Prvu stvar što bih zabranio, rekao bih od 1.

decembra, hajde da kažemo 20, od 1. januara 25, ne sme ni jedna škola u gradovima i ovde nigde, i obdanište i. Se greje na mazuti i na ugalj, a danas imamo toliko proizvodnju peleta. Imate, ne znam, imate tad neka druga, da kažem, zelena goriva koja mogu da se iskoriste, pogotovo taj pelet. Zašto mi da izvozimo pelet kad imamo domaće tržište, razumete?

Ovaj, i to deca nema. Nula emisija, CO2, greje ko bog, ima veću kaloričnu vrednost nego taj naš ugalj koji ložimo, ovaj, čisto. I tako, recimo. Danas ste u biznisu sa peletom, je l' jeste? Molim?

Je l' imate danas biznis sa peletom? Pa imamo biznis, imamo biznis, da. Proizvodimo, da. Mi smo najveći proizvođači, verovatno, u regionu, da. Peleta?

Da. Ali, kako da kažem, sve to traljavo, ide kod nas. I, ovaj, mi imamo, ja mislim, evo, mogu da se pohvalim da imamo najzeleniju fabriku na svetu, verovatno, u ovom trenutku. Pelet? Znači, ne, znači, nije to samo pelet.

Mi imamo, mi imamo elektranu koja radi na otpadno drvo. Znači, sve ono što bacite vi, neko drvo, ili ove pilane što im ostane drveta, ili mi kad krunimo, ovaj, drvo, kad pravimo specifično, ovaj, onu koru i tako dalje, sve to ide u, u ovaj, da kažem, taj naš kotao koji proizvodi 8,5 MW toplote koja ide na sušaru, gde mi sušimo ovo drugo drvo koje sameljemo i tako dalje, koje ide u pelet. Ovaj, tu su normalno sve filteri, nema zagađenja, nula. Znači, nema ono kao kad prođete tu sad pored ovoga, ovih Kineza što prave čelik, pa kad vidite one odžake, ono purnje, kod nas nema, nema, filter i sve. Ovaj, i dobijete onda to.

A plus tih 8,5 MW teplote koja ide, gde kroz koje sušimo drva, proizvodimo i 2,4 MW zelene struje koju isporučujemo 12 godina, sad je već prošlo pet, ja mislim, isporučujemo EPS-u. I to je ta zelena struja koja… A gde se nalazi fabrika? To je Boljevac, to vam je 35 km pre Zaječara i Bora, ovaj, na tom putu. I onda, mi imamo 30.000 kvadrata pod krovom, tu su fabrike, skladišta, razne, da.

Svi krovovi su pokriveni solarnim panelima. Proizvodimo 3 MW isto, kad je ovako lep dan, mi proizvodimo struju, ovaj, koja pokriva, tih 3 MW pokriva našu potrošnju struje, ovaj, koju mi trošimo tokom dana. E sad, ideja nam je da uradimo, imamo još jedan plac tu uz fabriku, u faktički u okviru fabrike, da napravimo još 3 MW i tu bi stavili baterije koje bi punili tokom dana, a noću to puštali, pošto mi radimo 24 sata, noću puštali za proizvodnju. Eto, to je ideja. To nema danas niko na svetu.

Znači, mi smo, mi nismo, mi ne da nemamo emisiju, mi smo, što se tiče CO2, mi smo debelo negativni, da kažem, negativni u smislu da… U pretplati? U pretplati. Možemo da prodamo nekome taj svoj, da kažem, taj svoj kredit u CO2. A trenutno je problem što ne postoji to skladištenje litij baterija, već sve mora da ide u mrežu.

Ne, ima skladištenja, ali one su skupe. Znači, te baterije za sada su skupe. Imate, vi recimo, prošle godine, mi smo bili, naši ljudi su bili kod, u jednoj slovenačkoj kompaniji koja ima 100 MW baterija, platili su 100 miliona to, po milion tu bateriju koju ćemo verovatno, ako Bog da, mi dogodine da kupimo za 100.000. Mislim, odnosno za, za mnogo manje. Znači, umesto da platimo 10 puta manje.

Ovaj, sad su te, te baterija preko LG-a, su, rekao sam vam, nudili su nas za 340.000. Znači, tri puta manje, a pašće još. Ovo je nova tehnologija sa, sa solju. Ovaj, tako da ćemo, ideja nam je da stavimo tamo jedno 10-ak MW tih baterija i da punimo to tokom dana. A videćemo, ako to bude malo, povećaćemo na 15, na 20-ak baterija.

Ovaj, pogotovo još ako ima neko u okruženju. Mi smo spremni da napravimo i veći kapacitet, da primamo tu struju i da balansiramo za njih. Tako da, eto. Pričali smo sad i o rudnicima širom sveta. Šta ste tad kupovali kao firma?

Šta ste u Srbiji kupovali? Jeste pravili tad fabrike? Šta ste radili? Pa u Srbiji smo, pa kako da kažem, mi smo, kad se desilo sve ovo, otišao Milošević, dugo smo proveli u inostranstvu, razumete, ovaj, i onda smo rešili da mi to polako, ovaj, smanjimo neke poslove i drugo, i da deo kapitala uložimo ovde u Srbiji. Onda smo kupili, prvo smo kupili Sevojno, hteli smo i aluminijum, ovaj, odnosno bakar, Sevojno bakar, pa smo hteli da kupimo i aluminijum.

Onda smo kupovali dosta tih skladišnih kapaciteta za žito i žitarice i, i ove mlinove i tako dalje. Ovaj, onda, rekao sam, ne znam da l' sam rekao, Novkabl. Pre toga smo kupili Zaječar, fabriku kablova u Zaječaru i tako dalje. Tako da smo bili u tom delu obojene, prerađivačke, ovaj, industrije. I onda dođe tender za Bor.

To je interesantna priča. Bor je mogao da bude rešen mnogo ranije. Koja je to godina? O kojoj pričamo? Mi pričamo sada u vreme, to je bilo u vreme Koštunice, tamo 2005., 2006., tako nešto.

I mi nađemo partnera, jednog indonežanskog našeg partnera sa kojim smo radili, i prijavimo se. Bili smo drugi. Dođu neki Rumuni, mi pošto smo u Rumuniji imali ogromnu kancelariju tamo, ovaj, mi znamo da tu u Rumuniji nemaju veze, nema para tih i tako dalje. I normalno, oni bili kao prvi, dali neku garanciju, ne znam koliko, i otpadnu. Nema ništa.

I sada je bio običaj, razumete, u Srbiji da ako prvi izgubi, onda vi pozovete drugog pa sa njim ugovorite. Nije bila ni neka velika razlika u ceni i tako dalje. I normalno, tad je bio strah da Drakulić ne kupi Bor, razumete, pogotovo moj veliki prijatelj Koštunica. I ovaj, i nema ništa od toga. Oni posle ponište tender i prođe to.

Od onda, do kad su ga prodali Kinezima, ja vam tvrdim, izgubili su milijardu i po na Boru. Prvo, pogrešna investicija, gurnuli u tehnologiju koja, evo, Kinezi su sad sve to, da kažem, ovaj, promenili, ovo, u tri meseca koji ni-nikad nisu radili, promenili i tako dalje. Ali nema veze. Bačeno tu 280 miliona, ostali dugovi EPS-u, NIS-u, nemam pojma, sve, ništa nisu plaćali, faktički. Porezi i tako dalje.

I ovaj, i sad su ušli Kinezi. Po meni, to je loš potez, bez obzira što se mi hvalimo ogromnim izvozom, zato što, po meni, ne sme da se vrši tak, na takav način eksploatacija Bora. Znači, odnosno te rude mi koje imamo tamo, ovaj, ja mislim, ako sve ovo ostane kako treba, bakar ne bi smeo više da se spusti na neke niže nivoe, tu između 7, 8 i 12, 13.000 po toni. I prema tome, to je trebalo napraviti racionalnije neko poslovanje, razumete. Mi danas, ne da, ne da će da izvoze 180.000 tona bakra koje će da naprave ovde, ekološki je to katastrofa, nego će da izvoze, oni dodatno izvoze i rudu, razumete.

Znači, nije im dosta što će da prave 180.000, nego će da izvoze 25.000 tona rude mesečno. Katastrofa, znaš. Je l' ima tu i zlata? Pa ima zlata. Izvozila se ruda.

Ja ne znam ko je kontrolisao tu rudu što se izvozi. Pa niko ne izvozi rudu, razumete. Vi izvozite koncentrat. To na tanker i u Kinu sve. A ovo je bilo, pa gledajte, vi da bi vam se isplatilo da izvozite, ovaj, rudu.

U Kinu iz Srbije? Pa zamislite u Kinu. Pa to treba, to ima logistike koliko hoćete. Vi treba da u toj rudi imate i elemenata zašto to radite. A drugo, ko to kontroliše?

Ko meri to? Koliko ima zlata, koliko ima srebra, razumete. Vidite da hoće da kupe Jugo Inspect. Da li je to razlog? Šta je?

Mislim, ne bih hteo da špekulišem, ali neko kad izvozi rudu, to je uvek sumnjivo. Znači, to je jednostavno, evo, to mogu da kažem. Ja bih zabranio, prva stvar koju bih zabranio, ruda ne može da se izvozi. Može da se izvozi koncentrat na bazi sertifikata ovih stranih kuća i tako dalje. Da se prerađuje ovde?

Ali čak i to, šta ti imaš da izvoziš koncentrat? Preradi ga ovde. Pa zašto, razumeš? Nema matematike osim ako… Drugo, pa šta sam ja pitao isto.

Zašto mi plaćamo struju 148, a Bor je, ja ne znam da l' su promenili, plaća 60. Pa mislim, kako? Ako ti, on će sad da zaradi, zarađivaće preko milijardu godišnje. Pa čekaj, ako ti zarađuješ preko milijardu, zašto ne plaćaš svoje račune za struju po ceni po kojoj mi svi plaćamo? Koja je opet greška.

Mislim, i to šta su sa strujom uradili, to je katastrofa. Ta priča da mi plaćamo najjeftiniju struju u Evropi, pa to, to nema veze uopšte, nije tačno. Pogotovo ne privreda. Privreda plaća. Mi danas, recimo, imamo skuplju struju nego u Francuskoj.

Za privredu? Za privredu. Doduše, tamo su ove nuklearne elektrane i tako dalje, ali, a da ne kažem o okruženju, razumete. On nama priča o ceni od 119. Nije cena 119.

Meni kad dođe račun, meni dođe račun na 148. Zato što vam naduvaju tu sad neke, razumete, te ova energija, te ona, te ovo, ono, i vi dobijete po megavatu struju 148. Pa pogledajte koliko zemalja u Evropi ima tu struju. A drugo, ja znam da su neki multinacionalci, znači velike firme koje se bave trgovinom strujom, prodavali struju za 24 i 25 po 75. I sad, nonsens koji će da bude.

Mi nećemo da kupujemo struju od EPS-a, nego ćemo da raskinemo ugovore, pa ćemo da uvozimo struju, a ovu našu zelenu ćemo da izvozimo. A znate zašto? Mi kad smo počeli da proizvodimo tu zelenu struju, razlika između ove prljave struje koju smo kupovali od EPS-a i, i, i naše zelene, bilo je 2,5 puta. Mi smo danas izjednačeni. Cena zelene struje koju mi proizvodimo i tog đubreta od struje koje kupujemo iz, iz uglja 70%, 30% je Đerdap, ušće sve tu i ovaj, da kažemo, obnovljivi izvori.

Kako to može da bude ista cena, razumete? Nema šanse. Ali, nažalost, i to sad vi govorite o nekoj politici. Pa nema para. Znate, samo vaš džeparac na svakoj…

I, i sad ja vam kažem, pa zašto ta inflacija? Pa zato što on, iako priča oko inflacije da treba da je smanjimo, ovo, ono, oni nama struju, op, 8% građanima isto toliko. Pa kako ćemo da smanjimo onda inflaciju? Kolika je inflacija sad za ovu godinu? Pa ja mislim u proseku neće biti ispod 13%.

Nema šanse. Ja govorim u prosek godinu, godinu na godinu. Znači, a ne ovo što oni kažu sad je osam i nešto. Pa je, možda je u novembru osam, ali koliko je bila na kraju oktobra? 15,7, je l' tako?

Mislim, prosek. Tako da… Da se vratimo sad na onu krizu 2008. i čuveni vaš govor na biznis forumu na Kopaoniku. Šta ste tada rekli kad su svi bili veseli, dobre prognoze?

Pa znate šta, ja sam prvo bio šokiran. Mi smo imali pre tog, toga na Kopaoniku, mi smo, ovaj, bili na sastanku u vladi. Tamo je bio i Dinkić i ovo, optimizam. Kaže, ova kriza je šansa za nas. Kaže, mi ćemo sad iz ovoga da profitiramo.

Ja gledam, ja ne verujem šta pričaju ljudi. Možda misle na sebe. Pa možda i su, pa to da. Pa to je uvek bilo. To nije problem.

Nego, i ja u jednom trenutku dignem ruku. Ja kažem, da li ste vi normalni? Da li vi vidite šta se dešava u svetu? Pa da li vi mislite da ćemo mi sada kao neko ostrvo, sad će svi da dođu kod nas i da ulažu pare i da ćemo mi sve ovo što imamo ovde da izvozimo i to? Pa rekoh, ne može ovo da traje manje od četiri godine.

Rekoh, da li bi trebalo? On me gleda i smeje se, onaj Dinkić. I onda na Kopaoniku, normalno, mi smo tad još imali tu veliku firmu. Mi smo se te, ta, toga rasteretili 2000, krajem 2011. smo prodali.

A pre krize ste ušli u investiciju ogromnu. A pre toga ušli u te barže ogromne. Mislim, 270 barži kupili na Dunavu i tako dalje. Što je, koliko je to vredelo tad? Pa 70 i nešto miliona smo to platili.

I ovaj, normalno, uz pomoć nekih fondova koji su ušli i tako dalje. I ovaj, normalno, dođe i tržišta pap. Oni, šta je bila cela naša logika zašto smo kupili te barže? Mi nismo mogli da rešimo logistiku. Mogli smo mnogo više tog žita da radimo, ali jednostavno nismo imali s čim da prevezemo, razumete, barže zauzete, ovo, ono.

I onda smo mi to kupili da bi mi hendlovali naš posao. A s druge strane, imali smo partnera koji je, mi istovarimo u Konstanci, pređe tu 30 km, pređe u Uzdunajsk, to je, to je ukrajinska luka, i tamo su tovarili rudu gvožđa za tri velike čelićane na, na Dunavu. Dođe kriza, čelićane stanu. Znači, taj, ovaj, u Mađarskoj, ovde su nešto malo proizvodili, u Austriji radili sa 20% i bam, vozarine padnu sa u proseku 20 evra po, po, po toni, padnu na 10. Obim padne sa 4,5 miliona na 2 miliona.

I onda mislite, a vi veliku flotu, kapetani, osoblje, sve živo. I onda ja odem kod Mirka Cvetkovića i kažem, evo, mi vam poklanjamo 49%, ovaj, naše firme, poklanjamo države, pomozite nam da, da prebrodimo dve godine. Ja rekoh, za dve godine će valjda polako početi da se diže. Što se i desilo posle. Ma ne, mi to ne radimo, ovo, ono.

Gledajte, danas su vozarine preko 30 evra. Razbijaju sad posao. A nemate ni jednu baržu. Znači, vi danas taj ugalj što mi preko Konstanca uglavnom vučemo, vi nemate dovoljno barži da to prevezete. Mi imamo zalihe uglja, evo, naša ministarka rekla za 23 dana.

Dođe malo jača zima, zaledi se Dunav ili padne, mi, ja ne znam šta ćemo da radimo. Mi ćemo opet da uvozimo struju po 300 evra i tako dalje, 400 i… Prema tome, evo, to je, to su neke strateške greške koje su pravljene i, ovaj, ne znam, ovaj, mi smo, nažalost, nismo mogli to da izdržimo. Bili su gubici stravični. Mislim, bilo je po par stotina hiljada evra dnevno i onda smo to morali hitno da prodamo.

I prodali smo tom Ukrajincu koji se, faktički, koji je bio kralj te, ovaj, rude gvožđa, ovaj, on je izdržao, imao je para, imao je milijarde neke tamo po Londonu na računu, parkirao to i držao i čekao vreme i evo sad… Radi. Verovatno radi i vozi. Ne znam ja više da li je on to prodao ili nije prodao, ali je, mislim, on je, on je, njemu je to bilo jako strateški važno da kupi, da, da ima, da prevede, preveze svoju robu, razumete. A šta su vam rekli drugi privrednici tad na Kopaoniku kad ste im rekli spremite se za krizu?

Pa nisu toliko privrednici. Oni su svi onako malo to, kako gledali podsmešljivo, kao, evo ga, ovaj ne spava, kao, ima love, a ne spava. Ja kažem, nije sve, ti gradiš neku firmu i sad to treba da ti propadne, razumeš. I što delom smo mi tada i, kako da kažem, i morali da se odreknemo nekih svojih aseta da bi preživeli. I to je normalno u poslu.

Desi se i šta da radimo. Ali kad imate toliko zaposlenih, kad treba svakog meseca da isplatite 5, 6.000 plata, ovaj, kada ste u nekoj industriji koja je u krizi, razumete, niko neće kupiti ni metale, neće kupiti ovo, neće kupiti ništa, razumete. Kao što mi ni ne znamo još šta nas čeka. Mislim, ova kriza nije gotova. Ništa.

Je l' još ništa nismo videli? Ništa nismo naučili, razumete. Iz, iz ove, ovoga što nam se desilo. Ni od korone, ni od ovog rata u Ukrajini i tako dalje. I mesto da gradimo svoje resurse, da čuvamo svoje resurse, da, da se mi sa hranom i energentima, ono što je najvažnije, da mi to zaokružimo i da imamo dovoljno za sebe, ništa nismo uradili.

A šta je trebalo da naučimo i izvučemo iz tih? Pa treba upravo to. Da znamo šta nam je strateško ako dođe još veća kriza. Ko nam, ko nama garantuje? Verovatno neki ljudi koji to od mene znaju bolje kažu: "Ovo će sa Izraelom da se, da kažem, sredi." Ukrajinski rat, evo, više o njemu i ne pričaju, razumete.

Očigledno tu postoje neki dogovori, karte se dele i tako dalje. Nadam se. Znači, ali ko zna. Evo sada opet čitamo. Pandemija korone kreće u Americi, 10.000 ljudi dnevno ide u bolnice i tako dalje.

Pa čekaj, zaokruži, čoveče, svoju privredu. Da li je neko pobrojao šta za tu krizu nama treba da ovaj narod bar preživi? Pa mi uništivamo tu poljoprivredu, uništivamo stočni fond, mi uvozimo meso, uvozimo… Pa to je nedopustivo, ljudi, nedopustivo, razumeš? To ne sme da se desi.

Drugo, ja tvrdim da mi energetski možemo da se… da se… šta pravimo? Okej, imaš gasnu konekciju i tako dalje, ali ko ti garantuje da sutra zbog nekih svojih interesa neće to da odseku i kažu: "Nema za vas gas, nema ni vama Bugarima, vi ste u Evropi" i ovo? Nema, presečeni smo.

Mi nismo, razumete, mi imamo nešto svoje nafte, malo, i tako dalje. Ali ono što tvrdim godinama već, to je: nama je kroz to poljoprivredno zemljište koje ne obrađujemo, mi možemo da rešimo svoju energetsku situaciju, da se cela zemlja greje i da proizvodi struju 6 meseci kroz to brzo rastuće bilje. Treba nam 250.000-300.000 hektara, mi ne obrađujemo milion. I rešili smo svoju energetsku situaciju u Srbiji, nema. A sad ova situacija sa gasom iz Azerbejdžana, je l' to neko distanciranje od Rusije ili?

Pa ne, to je, gledajte, to je nas Evropa, sad, kako da kažem, nas gura na alternativne izvore da postanemo što… da kažem, nezavisniji od ruskog gasa. Ali to je pitanje. Sad, prvo, koliko toga gasa ima? Mi definitivno ne možemo da rešimo svoju situaciju sa 400 miliona kubnih metara gasa.

Znači, to je ekvivalent 400.000 tona nafte, mi trošimo pet puta toliko, je l' tako? Koliko ja znam, četiri-pet puta toliko. Prema tome, znači… a pitanje je i da l' će da dođe svih tih 400 i tako dalje. E sad, videćemo kako će to da funkcioniše.

U svakom slučaju, nije loše da to postoji, ali to nije opet vaš izvor, razumete? Može neko da baci bombu, može, razumete, da digne u vazduh, kao što su digli taj severni tok, i onda nema gasa. Šta ćeš? Šta ćeš da ložiš ljude? Nema.

Mislim, i… ali o tome niko ne razmišlja. Nažalost, ovde niko nema neku strategiju na 10 godina, na pet godina, na ovo, ono, i tako ćemo i da živimo, šta je? Životinjarenje. Eto.

Kako sada, ako pričamo o biznisu, o preduzetništvu, može država da, da kažem, da pospeši taj preduzetnički deo, da male preduzetnike… Pa prvo, ja ne verujem u to, jer vi nemate ljude koji to znaju. Da li mi znamo ko je bila bivša ministarka privrede? Nemam pojma. Pa bivši ministar privrede nema veze s privredom, isto basta, je l' tako?

Pa ovaj sada… pa ja ne znam ko je čovek uopšte, nema veze. I vi prvo treba da dođe neko ko se u to razume i ko to može da radi. Ali ti ministri, ja sad… oni se postave tu po nekoj političkoj, razumete, i ni o čemu ne odlučuju, razumete.

Ima tu neko ko je pametniji od njih, pa on odlučuje, razumete, i on pravi neku strategiju za našu privredu. I onda dovodite te neke velike multinacionalne firme i date njima 90% subvencija, a ovi naši jadni ništa. Kinto, razumete? Mi kinto nismo dobili subvencije, ništa. Da, uradili nešto najbolje u Evropi što postoji, verovatno na ministarstvu, a tako mnogi naši, razumete, oni ovo naprave neku firmu i onda gledaju što pre: "Aj to da prodam i odo ja u svet", razumete, da živim negde na moru i da gledam more i da gotovo.

Nema to. Eto, tako se to, nažalost, dešava. Šta ste promenili na biznisu nakon te velike krize 2008? U kojim ste biznisima ostali, šta ste napustili? Pa ništa.

Mi posle 2008 smo… mi smo podelili firmu na dve, u stvari, jer iz te neke korektnosti prema tim mojim partnerima i fondovima koji su ušli, mada to njima ništa ne znači, ali kako da kažem, meni je moralno značilo nešto da ja njih… ja sam njih mogao da očistim i da kažem: "Nema za vas ništa, doviđenja". Nisu imali nikakvo obezbeđenje, razumete, a dali su pare. I onda ja iz korektnosti, mi smo se dogovorili ko će šta da uzme.

Nama su ostale neke, da kažem, real estate, neki… ta zgrada u Francuskoj, u nekoj francuskoj ulici, onda imamo te neke… u Rumuniji smo imali fantastične prostorije, prostor najlepši u Rumuniji, verovatno. I onda smo ostali delom u ovim silosima i u proizvodnji žita i ovi obnovljivi izvori energije. To smo razvijali, tu smo gurali pare i ono što smo prodavali, sve smo uglavnom gurali u to, verujući u zelenu energiju.

I evo, danas se spremamo polako da zatvaramo. Šta? Za prodaju ili? Sve je na prodaju, da. Sve polako.

Dosta, bilo 70 godina, ja više… Ja mislim da sam dao doprinos. Ako neko ima nekada neku želju da nešto pita, da konsultuje, posle toliko, da kažem, nekog iskustva, ja ću se baviti verovatno malo sa tim mojim dečacima, sa berzom, što sam uvek voleo da radim i tako nešto. Ćemo da kupujemo, prodajemo i tako. A sedeću negde uz more i tako malo da uzimam.

Dolazim ovde sad da viđam prijatelje jedanput mesečno, pet, šest dana i tako. Eto, to je. Najavio sam, to jest, u najavi sam rekao da ste i predsednik kluba Privrednik. Jesam, jesam, jesam. Koliko dugo?

Vi ste jedan od osnivača, ako se ne varam. Pa ja sam, da, ja sam, da kažem, hajde, u toj drugoj turi osnivača došao. I evo, sad sam… sad će da mi krene osma godina kao predsednik. Po našem statutu možete da budete dve godine predsednik.

Pa smo onda imali, da kažem, u dva slučaja iznimku, gde su dva puta po dve godine bili. A evo, meni sad produžavaju i misle da ću ja to i dalje da vodim. Videćemo. Mislim, stvarno smo to napravili jedno mesto, ovako oazu, gde ti naši privrednici i prijatelji našeg kluba mogu da dođu. Dozvoljavamo i da ti neki se prave neki seminari, pošto imamo lepu salu za 60-ak ljudi.

I eto, i za naše neke aktivnosti, kad imamo te naše izvršne odbore, skupštine i tako dalje. I ja mislim da je to najlepše mesto u gradu, da ne postoji lepše ništa. Koliko se klub menjao od samog starta i koliko se prilagođava sad i novim biznisima i novim trendovima? Pa evo, mi smo… jedino što smo uveli, nekada je upisnina u klub bila velika, jer smo na početku imali tu investiciju.

Trebali smo da kupimo tu zgradu gde smo danas. Onda je posle trebalo to malo da se sredi, obnovi i tako dalje. A onda smo pre sedam, osam godina dozvolili da ovi neki, da kažem, mlađi biznismeni, perspektivni, uđu sa manjom, da kažem, tom upisninom. Inače, ima ta redovna godišnja članarina koja se plaća, koja služi da klub može da funkcioniše, da kažem, radi neke rekonstrukcije, nešto ako treba i tako dalje. I stalno, evo, mi smo godinama ulagali.

Ja mislim, od kad sam ja došao, da smo uložili ogromne pare, jer, kako da kažem, kuća kad imate, vi morate stalno nešto da menjate. Pa smo imali, recimo, vrata, prozore koji nisu menjani 40 godina. Onda smo to sve menjali, iako su pre toga bili tu i ambasadori neki i čuda neka, je l' tako? I, kako da kažem, kuća je funkcionalna, radi svaki dan, osim nedeljom. Kuhinja radi.

Kuhinja najbolja u gradu, sa našim čuvenim Radetom koji je, da kažem, doajen te naše srpske kuhinje i tako. I evo, sad imamo i ideja za neke novine, još je neki deo da napravimo, pa tu malo možda da dodamo neke, da kažem, ove lakše, neke mediteranske, da kažem, specijalitete za niko… možda neko nije uvek za tu, kažem, domaću hranu. Mesnu varijantu. Neku lakšu i tako.

Eto, to je to. Neka ste srećan, Zorane. Hvala što ste bili gost Biznis Priča, što smo se raspričali, čuli savete. Pa sad možemo na pecanje i da gledamo more. Možemo, da, to je vreme došlo.

Da, eto. Hvala vam. A mi se vidimo u novoj Biznis Priči.