Kako je Metalac izbegao sudbinu državnih preduzeća | Dragoljub Vukadinović | Biznis Priče 60

Dragoljub Vukadinović je legendarni direktor kompanije Metalac iz Gornjeg Milanovca, čovek koji je skoro pola veka proveo u firmi i izveo je kroz sve krize i reforme do pozicije jedne od najuspešnijih domaćih kompanija. U 60. epizodi Biznis Priča, Dragoljub priča kako je fakultet završavao svirajući na studentskim igrankama jer mu je otac mogao da školuje samo jednog od dva sina, kako mu je kasnjenje na posao u prve dve godine karijere promenilo pogled na rad zauvek, i kako je od najslabije fabrike u gradu napravio kompaniju sa 135 miliona evra prihoda godišnje.

Igranke sa bendom Crni Biseri koje su mu platile fakultet

Dragoljub je jedno od sedmoro dece rođene u Mojkovcu u Crnoj Gori, a kada je otac posle njegove četvrte godine studija Tehnološkog fakulteta rekao da više ne može da školuje obojicu sinova, Dragoljub je bez ustezanja predložio da otac školuje mlađeg brata, dok je on sam narednu godinu ili dve zarađivao radeći na studentskim igrankama u organizaciji Studentskog centra, gde je tada svirao popularni bend Crni Biseri, jedan od tada najboljih u Srbiji. Taj novac mu je bio dovoljan da završi fakultet i priušti si osnovne studentske potrebe, uz život u studentskom domu.

Kašnjenje na posao koje mu je promenilo pogled na rad zauvek

Prvo zaposlenje nakon fakulteta bilo je u valionici bakra u Sevojnu, gde je Dragoljub priznaje da je gotovo svaki treći dan kasnio na posao tokom prva dva meseca, čekajući satima pred zatvorenom kapijom u zimskim jutrima jer je smena počinjala u šest. Nakon dva meseca takvog iskustva, kako sam kaže, “kliknulo mu je u glavi” da mora da radi narednih četrdeset godina i da tako više ne može, od kada nikada više u životu nije zakasnio na posao, što je iskustvo koje naziva svojevrsnom školom discipline pre nego što je uopšte stigao u Metalac.

Od najslabije fabrike u gradu do lidera koji je sustigao evropske uzore

Kada je 1975. godine stigao u Gornji Milanovac, grad koji je tada važio za jedan od industrijski najrazvijenijih u tadašnjoj Jugoslaviji, Dragoljub je otkrio da je Metalac zapravo najslabija firma u gradu, sa čestim problemima i sanacijskim programima, dok su uzor bili slovenačko MO Celje i zagrebačka Gorica. Zahvaljujući fokusu na disciplinu, kvalitet i izvoz kao jedini put opstanka, kompanija je do 1980. godine tehnološki i po dizajnu sustigla te uzore, a danas je jedina od nekadašnjih regionalnih giganata u proizvodnji emajliranog posuđa koja je opstala i danas uspešno posluje.

135 miliona evra prihoda i 5.000 evra za peto novorođeno dete zaposlenog

Danas Metalac ostvaruje ukupan godišnji prihod od oko 135 miliona evra i profit preko šest miliona evra, a Dragoljub posebno ističe socijalnu politiku kompanije prema zaposlenima: svako dete radnika ima obezbeđenu stipendiju bez obzira šta studira, dok se svako novorođeno dete nagrađuje sa iznosom koji raste sa svakim narednim detetom, od 1.000 evra za prvo do 5.000 evra za peto dete u porodici. Sam Dragoljub, otac šest sinova i jedne kćeri, kaže da svojoj deci ne ostavlja veliko materijalno bogatstvo, već čestito ime i prezime kao najveće nasleđe.

Pogledajte celu epizodu ovde: https://www.youtube.com/watch?v=u-Z-DciFHms